Nedelja, Novembar 06, 2011
Žena protiv sujete
Ako smo se odrekli nekoga, zašto nam je teško da prihvatimo da je taj neko srećan bez nas?Valjda se velike ljubavi poznaju po tome što želimo istinsku sreću onoj drugoj strani...sa nama ili bez nas.Da li je to baš tako? To kako sujetna žena može da se oseća, zna samo sujetna žena, a svima nam je ponekada sujeta bila povređena. Ostavljamo nekoga, zato što tražimo nešto bolje, zato što se nesto nije uklopilo, poklopilo, namestilo ili šta već može da bude u ženskoj glavi. Krivo nam je kada pati, kada mu je teško, loše se osećamo kada povredimo nekoga... ispostavilo se da se loše osećamo i kada čujemo da je srećan...paradoks!?...Ako muškarac brzo krene dalje ili se pojavi neka druga koja mu privuče pažnju, žene se teško mire sa tim, žene se možda i pomire, ali njihova sujeta nikako. Znate kako kažu, „Nema ništa lepše od ružne devojke bivšeg momka“...:) Naravno, želimo da on bude srećan ali tek onda kada nam više nije bitno kako mu je, tek onda kada zaboravimo na sve, tek onda kada i mi počnemo da živimo neki drugi život. Interesantno je kako smo spremne do detalja da opišemo zašto on baš i nije pravi muškarac za nas, da se setimo sto i izmislimo još hiljadu stvari koje nam nisu po meri, jake smo, menjamo svoje živote, idemo dalje. Kada je on jak, menja svoj život i ide dalje i neverovatno ali istinito počne da se viđa sa drugim ženama, onda se odjednom preispitujemo, da nismo malo preterale, možda on i nije tako loš.Zaboravljamo a ne bi trebalo, iz nekog razloga odrekle smo se života sa tim muškarcima, iz nekog razloga krenule smo dalje ali kada bi on još samo malo mogao da uzdiše za nama, pa onda neka bude srećan sa nekom drugom, onda kada nam više ne bude važno da li uzdiše. Kada je on srećan, ona je nesrećna ali ona negde duboko u sebi želi da je on srećan. To je dovoljno da se osećamo kao dobri ljudi, tj kao dobre žene. Ljuta je borba sa sujetom i dobijamo bitku jedino kada prestanemo da zavirujemo u prošlost, naravno to je jače od nas i svaki put se još neko vreme osvrćemo da vidimo šta smo to iza sebe ostavile i kako je „to“ sada bez nas. Ustvari treba da okrenemo glavu i gledamo pravo, u svoj život, onaj koji je pred nama. Sujeta ne napada srećne žene, zato treba da se bavimo sopstvenom srećom, onda ćemo sa osmehom moći da se osvrnemo iza...ako se uopšte i osvrnemo...:) J.
Različito se osećamo kad mi ostavimo i kad budemo ostavljene. Kad mi ostavljamo, ume da se javi sujeta kad on nađe drugu, ali se kod nekih javlja i olakšanje, zbog griže savesti.
Istina...kada ostavimo zelimo da nađe drugu da bi nama bilo lakše, upravo zbog griže savesti...ali kada je nađe, nekako u većini slučajeva sujeta bude jača od savesti...:)
Imam to iskustvo. Zaista sam osetila olakšanje kad je našao drugu, jer me je grizla savest. To je bilo dominantno osećanje, ali priznajem da je radila i sujeta. Nisam se pokajala, bila sam srećna u novoj vezi, ali... To je valjda normalno.
Bilo je olakšanje zato što si bila srećna u novoj vezi, to je valjda ključna tačka ove teme, ako smo mi srećne, želimo da i oni budu srećni...ako mi ostanemo neko vreme u mestu a oni krenu dalje, tu je problem sa sujetom.
Ali ako je žena ostavljena,ona se teško miri sa srećom tog muškarca i kad uđe u novu vezu i bude srećna u njoj. Jer on je njoj našao manu,ona njemu nije valjala. I onda ona preispituje sa drugima šta to kod nje nije dobro. I NIKAD se ne miri sa tim.
To je tačno i o toj temi moze dugo da se priča (piše), mada je ovde reč o ženi koja je ostavila...u tom slučaju, čemu sujeta ako je već odlučila da ostavi...a sve smo ponekada sujetne:)
Ja,kad sam ostavljala,nisam bila sujetna. Možda zato što mi se ni jedan nije istinski dopadao kao oni koji su mene ostavljali. Njima se ja nisam istinski dopadala. A možda i zato što mi ti koje sam ostavljala nisu predstavljali izazov. A ja izazove obožavam. I možemo da na ovu temu danima diskutujemo. Možda,možda,možda... (:
